Српска традиционална одећа
народна ношња

Одећа представља веома значајан културни феномен везан за друштво у целини, поједине његове групе али и за самог појединца, физичку појаву човека, и уопште, његову личност. Одећа је културно добро које нам сведочи о многим елементима и сферама живота људског друштва кроз историју, од првих познатих цивилизација до дана данашњег. Осим што је задовољила сврху и намену да заштити човеково тело, она представља и нешто што припада интегритету и идендтитету сваког члана друштва понаособ. По одећи се међусобно познајемо и препознајемо, њом се представљамо другима. Одећом се издвајамо од осталог света, а помоћу ње истовремено, и чинимо део одређеног света. Због свега тога одећа има и значајну улогу у међусобном одвајању одређених друштвених група, класа пре свега, а затим и слојева унутар класа, затим занимања, еснафа, чинова, па све до индивидуалног и личног одвајања више различитих особа у оквиру исте друштвене скупине.

Ношња коју користи становништво одређеног подручја уклапа се у слику краја и открива нам основне гране привреде, из ње се читају климатски услови, на њој се одражава благостање шире заједнице, али и имовинско стање сваког појединца и његове породице. Поред тога, народна ношња скрива у себи и трагове историјских догађаја који су у прошлости краја били значајни и који су оставили свој печат у њеном обликовању. Коначно, народна ношња је слика вештине, ликовног схватања и стваралачког домета народа, који је у том, за живот неопходном реквизиту, нашао медиј кроз који је проговорио из дубине свог бића, да би на свој начин и својим говором изразио тежњу за лепотом.

Природна околина, културно-историјски утицаји и властити стваралачки дух народа су три фактора која су увек присутна у обликовању народног одела и због тога ношња представља један од најкомплекснијих домена народног стваралаштва. Али, одећа коју је народ обликовао кроз векове, осим практичне, употребне намене и, више или мање, испољених ликовних значења, има у себи и дубљи смисао, онај иреални, магијски, коме су подређене често и практична и ликовна компонента. Начин одевања у кругу затворене сеоске средине садржи поврх свега још и одређена правила устаљена вековном традицијом, правила којих се народ строго придржавао и од којих су одступања јако ретка.

Кроз та, народним предањем озакоњена правила, ношња добија и друштвено значење, она постаје показатељ друштвеног статуса појединца у сеоској заједници, ношња је видљиво спољашње обележје тог положаја, а у неку руку и лична карта сваког члана те заједнице, у првом реду женских чланова у том специфичном друштву.

Свака животна фаза, сваки догађај и значајна промена у животу, од детињства, преко девојаштва („ђевовања“), доба зарука и удаје, младовања после свадбе, постизања материнства, зреле доби и удовиштва.. све се то често може очитати у одећи предвиђеној и прописаној за неки одређени празник. Када томе додамо и обредну ношњу неизоставну у појединим обичајима, онда постајемо свесни колико богатство разноврсних типова, врста и подврста, можемо срести у народним ношњама и како је то народно благо неисцрпна ризница коју тек треба откривати, упознавати и схватити вредности које она у себи крије.

Значајну улогу у нестанку народне ношње из свакодневне употребе, одиграла је и чињеница да је пред крај 19. века дошло до распадања великих породичних задруга на самосталне (инокосне) породице. Задруге су некад бројале и по неколико десетина па и стотину укућана, а сви послови одвијали су се организовано распоређени међу бројним члановима по строгим, традицијом устаљеним правилима. У таквом задружном животу на женску чељад је спадала брига о изради одеће за све укућане, а материјали за израду су се углавном производили у аутаркичној средини. Жене су се бавиле гајењем, производњом и прерадом текстилних сировина, бринуле о њиховом предењу, бојењу, о ткању платнених, сукнених, па и свилених тканина и, коначно, о шивењу и украшавању одеће за све укућане.

Тај значајан задатак, након распадања задруге, жена домаћица у инокосној породици више није могла савладати, она више није имала ни времена ни снаге да уз остале кућне послове прихвати на себе и ту обавезу. Због тога можемо рећи да је распадањем породичних задруга и народна ношња била осуђена на одумирање. То наравно није био једини разлог пропадања ношње код нас. Никако се не сме превидети још један битан фактор који је такође одиграо значајну улогу у поменутом процесу . То је развитак технике. Као последица техничког напретка, знатно су брже и лакше трговинске везе са светом, светом изван оквира најужег завичаја. На рачун мануфактурних радионица развија се текстилна индустрија, што даје замах трговини, која за своје артикле проналази све више потрошача и у сеоским срединама. Разумљиво је да народна ношња своју последњу фазу не проживљава једнако и истовремено на целом нашем поднебљу. Мушкарци су ношњу одбацивали брже, док је женска ношња обично пролазила кроз неколико преображајних фаза и одржавала се у животу знатно дуже, па врло ретко и до данашњих дана. Међутим, тамо где се народна ношња још увек носи, углавном је изгубила чистоту изворности, лепоту израде и разноврсност облика. Носи је само старији свет, а то значи да је у употреби само најскромнија њена варијанта, а и она већ комбинована са новијим градским елементима. Уколико се старинска ношња још увек чува у шкрињама, често се не зна ни како се шта носило. Посебан проблем за остварење целовитог старинског руха представљају обућа и оглавље, који су обично потпуно изгубљени, а веома су важни у коначној слици сваког комплета народне ношње.

Највећи део сачуваних и нама познатих српских народних ношњи потиче скраја 19. и почетка 20. века. Разноврсност и богатство облика и украса подједнако су заступљени и у женским и у мушким ношњама, а сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко, него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној и верској заједници припада.

У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска ношња на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а касније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајем. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 19. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Израђивале су их жене, док су одређене делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено. Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју, с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.